10 godina zajedno u ritmu

Pre deset godina, u plesnom centru Performa, napravljen je prvi plesni korak. Možda nesiguran, možda stidljiv, ali iskren. Korak koji je pokrenuo priču satkanu od muzike, pokreta i verovanja da snovi mogu da se ostvare – ako im damo ritam.

Deset godina kasnije, stojali smo svi zajedno na istoj sceni – deca i odrasli, početnici i oni iskusniji, ali svi ujedinjeni istom ljubavlju prema plesu. U Performi, svaki pokret nosi radost, trud, upornost i hrabrost da se napravi još jedan korak napred.

4.4.2026. godine održan je koncert povodom 10 godina uspešnog rada plesnog centra Performa u Madlenijanumu.  Preko 200 izvođaća na sceni je imalo podršku svojih najmilijih u prepunoj sali teatra Madlenijanum.

Warning: No images in specified directory. Please check the directory!

Debug: specified directory - https://dance.performafitnes.rs/images/novosti/2026/10god/

Pogledajte sve slike

To veče nije bilo samo proslava jednog jubileja. To je bilo slavlje zajedništva, podrške i svih onih malih pobeda koje su nas dovele dovde. Ovo je priča o ljudima koji su odlučili da veruju u sebe, da rastu i da plešu – bez obzira na godine.

Beskrajno smo zahvalni svim članovima i trenerima na uloženom trudu, ljubavi I energiji koju su predstavili to veče na sceni.

Hvala vam što ste deo naše priče.

Hvala vam što već deset godina, zajedno sa Performom, dišemo i koračamo u istom ritmu.

To je bilo veče ostvarenih snova.

Preforma trening centri u svom radu realizuje posebne programe namenje najmlađim članovima naše zajednice.

Ponosni smo na činjenicu da duže od 10 godina naši programi za decu, bez obzira da li je u pitanju plivanje ili ples, predstavlaju deo kvalitetnog života velikog broja porodica.

Naši zaposleni na svakodnom nivou, pre svega kroz kvalitetan pedagoški pristup, uz našu metodologiju rada sa decom postižu odlične rezultate.

Sa projektom i organizacijom događaja Performa kids – sportski kamp napravili smo jedan korak dalje u našem poslovanju, sa ciljem podizanja na viši nivo obrazovanja dece u oblasti sporta i rekreacije.

Performa kids - sportski kamp je kreiran za decu koji ce kroz sam program usvojiti ili usavršiti svoja trenutna znanja, u oblasti plivanja ili plesa, a takođe i kroz kreativne, muzičke i sportske radionice uz druženje upoznati se i sa drugim mogućnostima kvalitetnog života. 

Ovaj kamp je namenjen pre svega našim trenutnim članovima, kao i svoj ostaloj deci, čiji roditelji u njemu vide prednosti koje pružamo.

Dobro došli i vidimo se!

Download - LETNJI KAMP 2022 - Ponuda u pdf-u

Ne znam da li vam se nekada to dogodilo, ali meni se događa stalno. Dok kupujem plesnu opremu skoro uvek dobijem ovakvo pitanje:

„Kupujete za ćerku? Baš lepo… A koliko ima godina?“

„Ne, kupujem za sebe.“

„Za vas?“ Uz to pitanje obično ide podignuta obrva, i podozriv pogled koji prelazi preko moje figure. 

„Pa niste balerina!“ Maltene uvređeno zaključuje prodavačica, izvodeći taj zaključak iz očevidnog.

„Nisam. Ali plešem, i nastupam“.

Odrasli početnici u plesu su još uvek nepoznanica kod nas. I dok su u svetu već odavno četrdesete godine nove dvadesete,  a 50-te su nove 30-te, i dok ljudi uživaju u svojim novootkrivenim veštinama, kod nas se odrasli početnici u plesu još uvek pomalo stide.

Stide se svoje želje da plešu, da nastupaju i eventualno da se i takmiče.

Već deset godina vodim grupu koja se bavi ISKLJUČIVO odraslim početnicima.

I na prvih par takmičenja smo učestvovali u kategoriji seniora, koja je u plesu za starije od 16 (da, šesnaest) godina. Mi, koji imamo preko 30.

Posle nekog vremena smo uspeli da se izborimo za svoju kategoriju – za starije od 30, seniore 2.

I neko vreme smo bili jedini takmičari. 🙂

Dok u svetu postoje i seniori 3 (preko 40) i seniori 4 (preko 50) i seniori 5 (preko 60 godina)…

Pa u čemu je zagonetka?

Da li ljude zbunjuje to što učimo nešto novo, bez nade da postanemo vrhunski u tome? Sasvim je sigurno da niko od nas neće plesati na sceni Boljšog teatra…

Ili ih samo zbunjuje radost koju osećamo dok učimo koreografiju, pomeramo granice sopstvenog tela, i ta euforija koju osećamo kad smo na sceni?

Ne znam.

Znam da i u mom bliskom okruženju postoje osobe koje ne shvataju moje „cimatanje na sceni u ozbiljnim godinama“.

Ali i znam koliko divnih stvari mi donosi ples. Ne samo meni – koja se bavim plesom od malih nogu – već i mojim denserkama, koje su počele da uče da igraju tek kad su došle kod mene.

Fizička kondicija, koordinacija, samopouzdanje, bolja memorija, nestanak straha od javnog nastupa (koji se po istraživačima na lestvici strahova nalazi odmah iza straha od smrti), nalaženje životnih partnera, pa čak i unapređenje na poslu. Divni i potpuno nepraktični plesni kostimi koje inače nikada ne bismo obukle. Da ne spominjem nastajanje nove, plesne porodice.

Jer odrasli ljudi kad odvoje vreme za nešto, to je zbog toga što to ONI SAMI ŽELE.

Ne teraju ih roditelji, škola, okruženje. Sami su odlučili da u svom ionako već brzom i zaposlenom životu nađu vreme koje će posvetiti plesu.

I predani su, vredni, uporni. Znaju vrednost kontinuiranog rada. Cene te minute otrgnute od svakodnevice.

I nema veze što nikad nećemo zaigrati uz Bijonse, kao prateći plesači. To ne znači da ne možemo da uživamo u plesu, uz muziku koju sami biramo. Jer ples i jeste za uživanje.

Danas i moja ćerka ide na časove plesa.

„Kao ti, mama“ kaže.

Da. Baš kao ja.

Vesna Banovčanin
The Colors of Dance

Moju stariju sestru, koja mi je kao bebi plesala, su upisali na balet zato što je imala ravne tabane, s obzirom da ortopedi preporučuju upravo ovaj vid vežbi za decu koja imaju tu vrstu problema. Naša majka, pasionirani ljubitelj pozorišta, rado je prihvatila sugestiju lekara i sve obaveze koje je tečaj baleta sa sobom doneo. Vođenje i dovođenje deteta na časove, šila joj je bele tilane kostime, čak pamtim i neke šivene baletanke iz njene izrade. Kako je organizacija zaposlenim roditeljima uvek komplikovana, često sam s mamom odlazila da odvedemo I. na balet, sačekamo je dok čas traje. Nekad smo vreme provodile u čekaonici ustanove kulture, nekada u obližnjem kafiću sa po još kojom mamom malih balerina. Mama je uvek vadila neke papire i olovke iz torbe, kako bih ja imala čime da se zabavim. I crtala sam balerine, šta bih drugo. Moj prvi objavljeni rad izašao je u listu za decu Zeka, davne osmdeset i neke. Ispod rada stoji moje ime, neka mala brojka i objašnjenje tj. citat – balerine igraju, a publika ih s oduševljenjem gleda.  U jednom momentu mama me je dala na folkor u istoj plesnoj školi, valjda su se časovi poklapali, pa je tako mislila da reši moje dokono sedenje po holovima.

Moja sestra se seća Žizele, prve baletske predstave koju je gledala u Narodnom pozorištu,a ja se sećam kada nas je mama kaznila zbog učestalih sestrinskih svađa da ne gledamo premijerno izvođenje baleta za decu Petar Pan. Naravno, Petra Pana smo odgledale nekom narednom prilikom, ali sam mnogo godina kasnije mom kolegi, Duji Simiću, prvaku Baleta ispričala za ovu epizodu iz detinjstva i kako je svađa dve devojčice koštala užitka da upravo njega gledaju u ulozi za koju je ovenčan brojnim priznanjima.

Sportski ples razvio se iz društvenog plesa i prvoj polovini 20. veka. Predstavlja sportsku disciplinu, koja podrazumeva estetski oblikovane i koreografski osmišljene kretne strukture, koje se izvode uz muziku.

Ples je spoj sporta i umetnosti, jer s jedne strane zavisi od estetski izraženog pokreta, a s druge podrazumeva primeren i planski postavljen trening.   Sportski ples karakterišu estetski oblikovane i koreografski osmišljene kretne strukture, čija uspešnost izvođenja zavisi od estetski izraženog pokreta. Jedan od kriterijuma plesnog ocenjivanja na takmičenjima je upravo umetnički dojam izvođenja, kretanje uz muziku, muzikalnost, gde dolazi do izražaja individualnost plesača, lični pečat koji se daje kompletnoj slici. Pa možemo reći da umetnički aspekt sportskog plesa podrazumeva i izražavanje sopstvenosti i individualnosti kroz pokret.

Ovakav naslov ispisan na beogradaskim bilbordima sigurno bi skrenuo Vašu pažnju. Neki bi odmahnuli rukom, drugi glavom (i eto je već neka minimalistička koreografija). Treći bi pomislili kavkva glupost, četrvrti bi pohrlili u pozorište, a peti...ko zna? Nekima bi se ova misao, s obzirom da je svakodnevno na putu od kuće do posla i nazad, čitaju iznova i iznova na velikom reklamnom panou, zavrtela u malom mozgu u vidu virtuoznog okreta zvanog fouette za koji balerina izvevši ga 32 puta uzastopce, u kodi velikog pas de deux-a, dobija zasluženi gromoglasni aplauz.

I gle, samo koji dan zatim, zamislimo da je vikend, lep i sunčan, okupe se drugarice na kafi. Skupljaju se obavezno bar jednom mesečno da ukradu svoji momenat, da se ispričaju, da se kikoću kao kada su bile tinejdžerke, odmore i ogovaraju poslovođe, svekrve i neljubazne kasirice. Da razmene novosti, ukoliko promene nisu očigledne poput nove frizure, napupele trudničke tibe, sjajkastog kamena na domalom prstu, držanja... Ček, rekli smo držanja???