Moju stariju sestru, koja mi je kao bebi plesala, su upisali na balet zato što je imala ravne tabane, s obzirom da ortopedi preporučuju upravo ovaj vid vežbi za decu koja imaju tu vrstu problema. Naša majka, pasionirani ljubitelj pozorišta, rado je prihvatila sugestiju lekara i sve obaveze koje je tečaj baleta sa sobom doneo. Vođenje i dovođenje deteta na časove, šila joj je bele tilane kostime, čak pamtim i neke šivene baletanke iz njene izrade. Kako je organizacija zaposlenim roditeljima uvek komplikovana, često sam s mamom odlazila da odvedemo I. na balet, sačekamo je dok čas traje. Nekad smo vreme provodile u čekaonici ustanove kulture, nekada u obližnjem kafiću sa po još kojom mamom malih balerina. Mama je uvek vadila neke papire i olovke iz torbe, kako bih ja imala čime da se zabavim. I crtala sam balerine, šta bih drugo. Moj prvi objavljeni rad izašao je u listu za decu Zeka, davne osmdeset i neke. Ispod rada stoji moje ime, neka mala brojka i objašnjenje tj. citat – balerine igraju, a publika ih s oduševljenjem gleda.  U jednom momentu mama me je dala na folkor u istoj plesnoj školi, valjda su se časovi poklapali, pa je tako mislila da reši moje dokono sedenje po holovima.

Moja sestra se seća Žizele, prve baletske predstave koju je gledala u Narodnom pozorištu,a ja se sećam kada nas je mama kaznila zbog učestalih sestrinskih svađa da ne gledamo premijerno izvođenje baleta za decu Petar Pan. Naravno, Petra Pana smo odgledale nekom narednom prilikom, ali sam mnogo godina kasnije mom kolegi, Duji Simiću, prvaku Baleta ispričala za ovu epizodu iz detinjstva i kako je svađa dve devojčice koštala užitka da upravo njega gledaju u ulozi za koju je ovenčan brojnim priznanjima.

I. je prerasla tečaj baleta kod teta Dace i stasala za baletsku školu. Opet hodnici, opet čekanje i leti i zimi. Za nagradu znala sam sve balerine i dečake iz škole od prve do završne godine i pratila od malih nogu – njihovih i mojih, njihove nastupe, školske koncerte i takmičenja. Tečaj folklora za mene je trajao kratko, korake sam zaboravila, a jedino što pamtim je trambolina iz te sale u kojoj smo vežbali i na koju sam povremeno imala prilike da se popnem, skačem, smejem i uživam.

Bila sam premala za baletsku školu, u koju se primaju deca od desete godine, ali je i ovde postojalo rešenje, pripremno odeljenje za mlađu decu. Mislim da je mami laknulo, kada su me tamo primili na dve godine do upisa u prvi razred baletske škole.

Iskreno, I. je važila za talenat, tatana, krupnih očiju i izražajnih crta lica. Za razliku od nje bila sam dunda, debeljuca, uvek ošišana na kratko. Išla sam na taj balet stihijski, kao da se podrazumevalo moje prisustvo tu. Bez preteranih ambicija i afiniteta provela sam u školi pune četri godine (one dve pripremne, prvi i drugi razred). Na polugodištu trećeg razreda sa nekih 12 godina, na jednom času sam se trgla, probudila iz letargije, shvatila da se debeljucin odraz u ogledalu izdužio i krenula da se trudim i napredujem. Kako dobar osećaj! Nalazila sam se sa drugaricama pre časova, ostajale smo duže, vežbajući same, dosežući do štaga i prvih uspešnih okreta.

Paralelno sa časovima baleta, u osnovnoj školi, pohađala sam ritmičku sekciju, jedno od najvrednih i najlepših životnih iskustava. Učiteljica – čarobnica kakvu bi bilo divno da ima svako dete, bila je naša vodilja za lepo, za estetiku, za ritam, pokret, kostime i prve suze radosnice. Učinila je naše novobeogradsko detinjstvo nezaboravnim putovanjem kroz prostranstva mašte. Danas, kada spremam decu za nastupe, dok ih šminkam, češljam i dodajem im ukrase iz sopstvenog ormana, uvek mislim na nju. Ona nas je zarazila nekom posebnom magijom, ona je na nas posula vilinsku prašinu i dala nam krila za život!

Elem, ako vam je roda donela devojčicu, ako ste u glavici kupusa našli dečaka, dajte im igru. Taj posebni dar otvara nove svetove vašoj deci. Dobićete disciplinovano dete, s osećajem odgovornosti i svešću o obavezama. Dobićete lepo građenu curicu i snažnog dečaka. Vaša deca neće imati ravne tabane i krive kičme. Vaša deca će iskusiti scenu. Bićete ponosni, deca će biti radosna. Muzika će u njima podstaći nove horizonte, njihov sluh će se izoštriti. Njihov hod će postati čvršći, držanje pravo. Njihove male sive ćelije će vežbati uz ritam i korake koreografija. Vaša deca ne moraju postati profesionalni igrači, ali će ih balet izgraditi u ličnosti koje će ceniti kulturu, odlaziti u pozorište, slušati kvalitetniju muziku, imati zdavo telo. A gde je zdravo telo, tu je i zdrav duh, zar ne??

Iva Ignjatović,

balerina Narodnog pozorišta u Beogradu, nastavnik baleta za decu